Energetska tranzicija ili ekološka tranzicija? Često se ova dva izraza preklapaju, koriste se kao sinonimi, ali u stvarnosti jedan je posledica drugog. Da bi se ostvario cilj dekarbonizacije proizvodnih aktivnosti, onih koje se tiču stanovanja i svega što se tiče transporta i mobilnosti, zapravo bi bilo potrebno predvideti energetsku tranziciju, koja bi smanjila upotrebu fosilnih goriva kao što su nafta, prirodni gas i ugalj u korist obnovljivih izvora (pre svega fotonaponske i energije vetra).
Međutim, to ne bi bilo dovoljno da se reši problem uticaja čoveka na životnu sredinu bez ekološke tranzicije , odnosno bez promene navika, bez smanjenja potrošnje i uopšte bez poboljšanja efikasnosti ljudskih aktivnosti.
Zbog toga je nezamislivo da jedna tehnologija prevlada nad ostalima, biće neophodno proceniti prednosti i nedostatke u različitim kontekstima, u konkretnim primenama.
U ovom članku govorim vam o vodoniku , nakon što sam učestvovao na događaju koji je organizovala Federchimica Assogastecnici da bi se sagledale italijanske kompanije uključene u privredu vodonika, takođe uzimajući u obzir evropske planove za dekarbonizaciju .
Investicije, energetska nezavisnost, lanac snabdevanja vodonikom
Jedno od glavnih pitanja vezanih za vodonik je ekonomsko, pitanje lanca kompanija koje posluju u sektoru, posebno u periodu u kojem se mnogo diskutuje o PNRR (Nacionalnom planu oporavka i otpornosti), odnosno o tome kako koristiti sredstava i izbegavati kašnjenje u realizaciji projekata.
Uporedo sa tim postoje i strateške procene energetske nezavisnosti Italije, da se ne bismo ponovo našli u situacijama poput one koju smo doživeli sa smanjenjem isporuke prirodnog gasa iz Rusije. Konačno, moramo razmišljati o tome kako proizvoditi, akumulirati, distribuirati i koristiti vodonik, ne samo u sektoru transporta i mobilnosti.
Ovo su bile teme razgovora na događaju Hidrogen Ekperience u organizaciji Federchimica Assogastecnici, koji se ne bavi samo vodonikom već i kiseonikom, azotom, argonom i smešama.
Strategija italijanske vlade
Ministar ekonomije i finansija Đankarlo Đorđeti intervenisao je sa beleškom da sumira kako bi se mogao razviti italijanski lanac snabdevanja vodonikom.
I to kroz integrisanu politiku koja polazi od investicija napravljenih u poslednje 3 godine u Italiji – takođe zahvaljujući PNRR – u istraživački sektor (sa IPCEI), u izgradnju elektrolizera i u proizvodnju energije kroz takozvane doline vodonika (u skladu sa Motornom dolinom u Emiliji Romanji) i kroz implementaciju razvojnih ugovora za potrošnju vodonika kod krajnjih korisnika i za dekarbonizaciju proizvodnih procesa.
Italijansko udruženje za vodonik
Alberto Dosi, iz italijanske asocijacije za vodonik H2IT , podsetio je kako su u Italiji veštine o vodoniku duboko ukorenjene. Naime, već godinama se radi na proizvodnji vodonika i na proizvodnji energije , na industriji koja koristi vodonik i na krajnjim korisnicima, čiji je deo vezan za mobilnost.
Što se proizvodnje tiče, posebno je fokus na izgradnji elektrolizera i pumpnih stanica , a konsultacije, sertifikacije i studije izvodljivosti i saradnja sa onima koji upravljaju tzv.
